<	srpanj, 2006
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30
31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Minimum dodira

ponedjeljak, 24.07.2006.

Pare za sve Pare za sve Citam ovaj clanak i bas se nesto mislim dokle bi sve to dovelo. Ukratko radi se o sledecem modelu podele love. Svakom stanovniku jedne drzave bio bi omogucen osnovni prihod. Svakog meseca. Radio ili ne. Dakle svako ima redovno, sta god radio lovu na kontu. Npr. 1500 eura mesecno za odrasle i 625 za decu. Ko radi, prima i dalje platu za to plus osnovni prihod. Kako bi to bilo finansirano? Preko poreza na primanja (25%) i poreza na dobit (do 50%). E sad, mene ne zanima toliko nacin na koji bi se to prakticno izvelo, vec sta bi to u normalnom svakodnevnom zivotu promenilo? Prvo...wow, super osecaj, znas da ce da ti svakog meseca legne lova. Odmah mozes da planiras letovanje, zimovanje, novi PC na prolece. Cak i ako je porez na dobit veliki, bar ce nesto da legne. Nema minusa na kontu! Ko izgubi posao ne pada u bedak u dugove jer ne moze da se prehrani. Svako moze da pliva, pa makar i na makaronama sa paradajzom, al bar zna da ce videti kraj meseca kad opet stize lova. Al dobro..idemo malo dalje. Ko bi onda jos radio? Mnogi, u prinicipu svi oni koji hoce vise love i oni koji gotive svoj posao. Tu bi se videlo ko kakvu prirodu ima, kome je novac toliko bitan da ga juri bez opravdanja da mora. Veliki broj ljudi bi radio ono sto hoce. Deca koja se treba da izaberu skolu bi imala drugacije principe pri izboru. Manje razmisljanja "Koja skola ce mi doneti siguran i dobro placen posao?" a vise "Sta se meni stvarno radi i za sta imam talenta?". Koliko bi jos dece tezilo tome da polozi maturu? Da li bi pritisak pri ispitima na faksu bio isti kao i sad, ako se zna da je student izabrao taj faks vise "iz ljubavi" nego "zbog boljih sansi na trzistu". I kako izgledaju uopste te sanse na trzistu? Ima li vise ili manje posla za inzinjere, programere, ekonomiste? Poslove sa malom zaradom i nekreativne, naporne ili nezanimljive niko vise ne bi radio. Ili skoro niko vise. Pa ko bi onda skupljao djubre, prao podove, radio na gradjevini? Moze li Pera na Micu jos uvek da ostavi utisak placenom vecerom i picem, ako ona ima mesecno bar isto primanja koliko i on? Da li je on jos uvek poziva na Pizzu i sok ili se zbog utiska rezervise najskuplji restoran u gradu? Kako razmisljaju Mica i Pera pre no sto odluce da se vencaju? Hoce li imati vise love? Hoce li ona uopste morati da radi . Hteti mozda, ali morati? Rade li sve nase prodavacice u buticima, pekarama, na pijaci, sekretarice, cistacice...iz ljubavi prema tom poslu? I ako odluce da im je njohovih 1500 mesecno plus deo zajednickog budzeta dovoljan, ko ce raditi sve te poslove? Ambiciozni studenti? Da li bi ljudi vremenom pali u vrstu depresije zbog manjka borbe za prezivljavanjem? Ili bi drustvo procvetalo i svako bio miran bez egzistencijalnih strahova?

četvrtak, 14.07.2005.

Svi na njive.. Ja sam za to da se umesto vojnog roka uvede za sve "Seoski rok". I muske i zenske..sve bih poslala godinu dana na njive. Vojni rok..to je valjda sad vise nepotrebno. Ko ce jos da ratuje. Meni je uvek taj vojni rok ko da huskas ljude da ce biti rata. Dosta, nema vise rata, bar ne u mom kraju. Znam da bi neki muski patili jer ne bi mogli posle ceo zivot da gnjave sa pricama iz vojske. Al selo...pa zar se o tome ne bi moglo pricati? Zar njive ne pruzaju dozivljaje? Seno, miris rose, krave umilnih pogleda, branje voca...pa jos da se dozvole mesane "seoske kasarne"..gde ces vece miline. Sest meseci na selu, na nekoj planini, tamo gde cuvas ovce. Il u Vojvodini, tamo se uvek nesto seje ili zanje. Pa da nam ne dele vise momke na pesake, topdzije i ostale Ramboe, nego na nesto korisno. Garantujem da ce iste misice da dobiju na njivi ko i na poligonima. Aj vi sto imate babe i dede na selima..jel da je dobro. Kao ucis nesto o tome kako da sejes zanjes, zalivas, plevis, muzes. Ajde..huskajte malo te svoje vlade...nek se tu nesto malo promeni, evo ja prva na njivu. :)

srijeda, 13.07.2005.

Aaaa... Moja dva sefa upravo razgovaraju o tome da li da mi daju jedan projekat, koji ce mi se racunati kao preddiplomski rad na faksu. Aaaa...sva sam napeta. Prednosti za mene bi bile: radila bih posao koji volim, to mi se na faksu racuna i zaradjujem na svemu tome fine parice. Varijanta da se preddiplomski radi u firmi je ovde (u Nemackoj) prilicno cesta. Sve sto treba da se uradi je: Sesti i smisliti temu koja ce biti zanimljiva i firmi i katedri na faksu Naci nekog u firmi ko ce da mi ponudi projekat ubediti tog nekog da sam ja sjajna za taj projekat onda otici na faks i naci profesora koji ce da osmisli to sve ubediti profesora da sam ja sjajna za taj rad i sve u svemu ubediti sve ljude oko sebe da je to sve tako super i sjajno i da ce svi profitirati od toga... E..ja sam sad u drugom delu, a sefovi pricaju li pricaju... Ma vole oni mene.. Jel sam zensko.. i sto sam pametna.. i vredna, ko pcelica ...uf..

ponedjeljak, 11.07.2005.

20 km/h ona: stani...molim te..ovaj vetar me izludjuje, evo stvarno se trudim u guram i okrecem, ali ako ne prestane vozicu jos malo ovaj bicikl unazad. on: Moras da se sagnes, tako je manji otpor prema vetru ona: i umesto da me noge bole, mene ruke ubijaju. koja je to logika? tu kod laktova...ko da kopam a ne vozim. on: dodji da bubim da prodje...vidi, ne smes da drzis volan cvrsto, nego olabavi.. (Penju se uz naglu uzbrdicu, dobrih 30 stepeni nagore. On salta par brzina nanize, ona ubacuje u najmanju mogucu i mili sanimetar po milimentar na gore. Nege pred kraj joj se smraci pred ocima,srce kuca ko ludo..hvata se za grudi, grabi vazduh...) on: i onda kad olabavis ruke, treba ti vise snage, ali manje ti stradaju laktovi. Ne..nemoj da stajes..moras da nastavis dalje da okreces pedale, makar i malo.. ona: cuti molim te, tesko mi je on: hajde, hajde, sta stojis..vidi...moras da pokreces noge, da ti misici pumpaju krv u srce.. ona: prekini, crno...vazduh.. on: znas..tako je srcu lakse, tako ima manje posla...bitno je da podrzis krvotok, hajde, vozi dalje.. ona:hrmpffff.... (par kilometara dalje uz evropski kanal put se blago spusta, oblaci su se isprecili tako da moze da se dise i vozi i bicikli ko da sami okrecu..) on: : hej...reci mi, kako ti je ona: ma super..evo, ko da klizim niz put on: : uf..dobro, bas sam se zabrinuo sto si tamo pre onako stala na sred puta ona: Aha...tada si se zabrinuo on: : Ma da...bas si stala odjednom, ko da ti nije dobro ona: Hrmpf...ma dobro je..vozi on: : Znas, mnogo mi znaci sto mogu ovakve stvari sa tobom da radim ona: E super..ajde i meni je to nesto novo on: : Bas si sjajna, evo, ko bi rekao da cemo mi da pravimo ovakve ture..juce sam se plasio da ces vec na 60. kilometru da stanes.. ona: ma nista nista..samo da se ja malo naviknem. Nego sad kad stignemo kuci, presvlacimo se, pijemo po jedan Radler, onda idemo na bazen i posle lencarenje.. on: : umf..ja..naravno..a ja mozda.. ona: Posle voznje bicikla nema nista bolje no plivanje, a onda me masiras..i onda gledamo neki film.ok? on: : uf..af..ok (posle tusiranja, nista od plivanja..sedimo zavaljeni u sobi, i pijemo Radler..miris lipe ulazi kroz prozor, ja citam zenski casopis..on proverava postu) ona: e znas sta ti pise u horoskopu? on: : oj.. ona: "U ljubavi nailazi kriza jer partner pokusava da vas ogranici..." Jel ja to tebe ogranicavam? on: : A dobro sad.. ona: Reci mi..hocu da znam, ja ne zelim da te ogranicavam, nikako, bar ne svesno...reci, jel tako da te ne ogranicavam, ti si potpuno slobodan, ono sto sam te zvala onda kad si bio sa Milicom na veceri, to je jer sam se plasila da sama budem nocu u onoj kuci..ali... on: : Ne..ne ogranicavas me, ne uvek..ponekad ona: ??? kad, reci mi kad, hocu da znam.. on: : ok ok..necemo o tome..nego hocemo da pogledamo film? ona: Napolje!

petak, 08.07.2005.

Povratak ...ovo je ko ono "Povratak otpisanih", sad cu ja posle godinu dana pauze kao nesto da pisem. Pola me je sveta zaboravilo (sto je manje bitno) a i ja sam sebe zaboravila...sat vremena mi je trebalo da se setim lozinke za ulazak na blog. A to sa lozinkama, to me danas hoce. Nego..kako je to pocelo Napisao mi je ljubljeni danas pesmu. Kuckam ja danas na poslu, radi kombinacija Alt+F4 izmedju Editora i B92.net, kad stigne mi pesma. Prava ljubavna. Zvanicno prvi put u zivotu, da i ja dobijem ljubavnu pesmu. Sa sve poljupcima, noci, mirisima, prsti...naslov "Moje cudoviste".. tri put sam je procitala dok sam skapirala da je ljubavna. Ali dobro..to je manje bitno. Bitno je da mi je opet doslo da pisem dnevnik, blog, pisma samoj sebi..sta god I setim se da sam prosle godine par meseci pisala u nekom Diary programu. I to sam se bas raspisala tada. Mora da je bilo zanimljivo tada, neko je nekog emotivno pomerao, nekome se nije spavalo nocima, malo se vise kafe popilo...nesto mora da se desavalo. I sad, ti svi programi za dnevnike imaju lozinke. Kao ja cu nekog da pustim na moj racunar, pa ce on kao da mi cita dnevnik...ako mi niko ne cita blog, nece ni dnevnik.. i sad, ne mogu da se setim lozinke. Moje emocije, moje neprospavane noci, moja emotivna zajebavanja, sve to sad tamo u nekom .BLB fajlu stoji sakriveno od mene. I to mi je tehnologija... E posto ne ide tamo, ja pisem ovde...pesmu necu napisati, iako ovaj moj nista ovo ne razume, necu da prepozna svoje stihove..a i niko od vas ih ne bi razumeo. Osim mozda Bridge..a i bas bi mogla da vidim sta je sa njom. E da..i inace sam dobro. Nemam sta da se pozalim...guram

nedjelja, 24.10.2004.

Takva sam Zasto sad ovo? Nervozna sam, nemam apetita. Pocecu da jedem ko zmija...danima nista i onda jedne veceri oko dva ujutru, kilogram makarona sa sirom i paradajzom preko. Kugla u stomaku..pa dok potraje. Ne, nisam neko ko ume da se brine o sebi. Ne ovih dana. Sto sam starija sve manje mi se cini da cu biti mlada majka. Jedna od onih zgodnih, mladih maama za kojima se okrecete kad prodju sa kolicima u parku. Kilo makarona usred noci i beba...ne, to jos nije proslo. Slusam smoothjazz i pijem kafu. Svako ko slusa (smooth!!!)jazz u cetiri popodne, leskari i cita zensko pismo ima ozbiljnih problema sa emocijama. Tj. ima ih previse. A premalo osoba oko sebe na koje moze da ih prospe. Pa da neko jos reaguje na to, i vrati istom merom. Minam, sanjas. A kad to prodje... Nepogresivo znam da sam sad usred neke faze kojoj cu se cuditi za koji dan. Kad budem sa nekom prijateljicom sedela u kafeu, sa DVD kaminom na zidu i kuvanim vinom ispred sebe koje mirise na zacine. Vrtecu u ruci stapice vanile umacuci ih u vino i bicu totalno zenstvena i raspricana. I dok se budem topila i brckala u lepoti socijalnih kontakata bicu srecna sto je faza prosla. Osecacu se shvaceno, primeceno, NEusamljeno. Sta je zapravo rec suprotna od reci SAM? zaJedno.. Jaka kafa tesko pada na zeludac iako je razblazena mlekom. 2:1. Ne pomaze. Nista ne moze da zameni pomisao na dogovor za izlazak to vece. Kakav god. Samo jedan dogovor za nesto tamo posle osam navece promeni tok citavog dana. Onda sam motivisanija, znam da kad zavrsim sa opste korisnim stvarima prelazim na nesto korisno za mene druzenje. Znam da ne propustam dan, jer je za mene dan bez kontakta sa ljudima nista manje nego propusten. Iako sam procitala desetine knjiga koje su me poducavale kako covek mora biti uvek u stanju da se sam oseca sasvim potpun i ispunjen. Ja to ne mogu. Nisam takva. Ja sam drustvena osoba.

četvrtak, 21.10.2004.

Dobro jutro Jedan dobrocudan savet: Dva piva, koktel i pet tekila su sasvim dovoljni za jednu Sredu navece. I bar tri litre vode paralelno uz to... Da ne bi ujutru vrsili inventar preostalih ganglija. I vukli sa sobom dve lobanje. Pre no sto sam jutros (oko 11h) otvorila oci odlucila sam jednoglasno da uzimam slobodan dan. A sta bi drugo...za sta sam ja danas uopste korisna?Ili kome?

srijeda, 20.10.2004.

Zivot je tu da povuce Svet izgleda tako prosto, toplo i jednostavno. Dok ne zazvoni budilnik i moram da se dignem iz kreveta. Pa cak i tada je jednostavno. Proces je poznat, dizanje, tusiranje, kafa, paljenje racunara, radio i citanje dnevnih novina. E onda pocinje da se komplikuje. Ona cudna sila koja me koci da stignem na vreme pocinje da radi. Da li ici na posao? Ili na faks? Ili propustiti predavanje pa posle citati skripte? Ili otici do biblioteke i spremati neki od Ispita? Ili baciti sve te opste korisne Poslove i ostati u krevetu do podne planirajuci jedan totalno opusteni dan. Kozmetika, cajevi, knjige, drustvo, bla bla... Toliko o jednostavnosti. I o grizi savesti... Danas sam se odlucila da ipak ustanem. Tamo negde izmedju 10-11h kad me je los osecaj lenjosti ostro ujeo i totalno rasanio. Eto, ni da odlencarim ne mogu kako bih htela. Dosla sam na posao, prosla standardu proceduru paljenja kompijutera, citanja mailova i sipanja kafe. I sta sad? Sef nije tu, pa mi fali taj osnovni motiv. Naskiljeno gledam u monitor pokusavajuci da dam gas masineriji u glavi...cekam da upali. Guram...nesto mi je zavejalo mozdane vijuge, nisu prohodne. Kafa ne pomaze. Gorka je, lose ce leci na zeludac. Prazan. Bas bih mogla da se konacno pobrinem o sebi. Da skuvam nesto jestivo, ili uzmem koji vitamin. Ovakvim danima sebi ne bih poverila nikoga na cuvanje. Al od sebe se ne moze.

petak, 15.10.2004.

Mini}um dodira 0 0   0   ° 0 0 ° Veceras prolazim ispred zgrade Politike pored Doma Omladine. Noc je crna. Kao iz Bajaginih pesama, a ulice mokre. Na asfaltu se presijavaju ulicna svetla. Ima nekog saksofona u vazduhu.Seta..na nacin veikog grada. Beograd mi se uvija kroz nosnice, spusta kroz grlo i dok gutam knedlu secanja, steze mi grudi. Koza se blago najezi, mirise na bioskope, kioske i zimu. Zavara me sveze pecivo sa Trga, pekare rade, crvene neonske reklame...miris pogacica se rastapa na jeziku. Cipele krzaju plocnik i udaraju ritam zvuku nocne linije autobusa. Putnici ustaju na stanici i redjaju se pred vratima busa, unutra su mesta jos prazna. Talasaste drvene klupe na metalnim nogicama. Izlizani crveni automat za ponistavanje karata, polomljeno staklo kod vozaca. Klinci mirisu na alkohol i zurbu. Glasni su. Ja propustam bus, prelazim semafor i provlacim se izmedju Sata i Konja. Ispod konja promrzli student ceka neku Nju. Nervozno gleda na sat pa u pravcu haustora preko puta gde bi se rado sklonio od hladnoce. Roba u izlozima pod bolnickim svetlom izgleda ofucano. Ili preskupo...sve zavisi od datuma u mesecu. Ili tatinog radnog mesta. Ili toga da li imas tatu. Kisa sipi...fontane ne rade. Beoizlog je u polumraku. Prodavac kokica, (verovatno takodje student) cisti metalnu posudu u kojoj su se cele veceri gurale kokice...sklapa i zatvara svoju masinu. Katanac u bravu. Ustajem da naspem jos caja od jabuke, treba zatvoriti prozor zahladilo je, zvuk olovke koja pada na sto prekida tihi jazz Zastajem pre no sto zatvorim prozor gledajuci u noc u pravcu jugo-istoka. Uvek znam tacan pravac gledanja i secanja. Ledeni vazduh me opkoli i ucini da se stresem. Spustam kvaku na prozoru i uvlacim se u krevet. ...dve zaljuljane suze na obrazu se otkidaju i padaju na pokrivac.

srijeda, 13.10.2004.

Fickfreund Moja prijateljica iz doma ima Fickfreunda. Ako bas moram da prevodim to je kad se zenska i frajer udruze i medjusobno iskoriscavaju. Redovno. Sexualno. I kaze da se smirila. Ranije je menjala dosta, par njih preispitala u krevetu osnovno gradivo i onda kaze, nije joj se dalo da vise menja. Cesta razoracanja. I tako se "smirila" sa jednim. On je isto iz doma. A ja opet, dete sa sela..ne znam sta da mislim.

utorak, 12.10.2004.

Hormonski disbalans Pricam juce sa jednom zenskom koja zivi tu u domu a znamo se tek nekih dve nedelje. Uglavnom,ko i kod svih zenskih, krene prica od ljubavnih veza, preko familije ,"Pohvale" muskom rodu i neminovno stigosmo do pilula. Onih malih hormonskih za zastitu od trudnoce.(Pazi,za Zastitu!, ko da je beba nesto mnogo opasno pa moram da se stitim od nje..no, kud svi tu i..) Zenska koristi te neke svoje pilule od kad ima 16 godina( a sad ima jedno 10 vise) i to bez pauze, one mesecne. Sta to znaci, znace ove zenske sto citaju al za muske nisam sigurna pa da objasnim. Dakle, devojka uzima pilulu svaki dan, bez da jednom u mesecu napravi pauzu od nedelju dana. A efekat toga je da nema vise periode. Uopste. Nema PMS-a, nema promena raspolozenja, nema menzisa. Nema nista. Samo svaki dan isti hormonski nivo. Stalno. Osim ako joj dune pa napravi jednom godisnje izuzetak...al to retko. Jer nema potrebe. A zasto bi? Pa nismo mi u Afganistanu pa da su nam zene _primorane_ da redovno krvare. Mi sad mozemo da budemo oslobodjene tih muka, ko muskarci. To je korak napred, emancipacija...izbor je na nama Ja sam zbunjena.Nemam reci. A i konzervativna sam, zastarela brate...ja to tako ne mogu. Nisam probala ali ne znam... Meni da te pilule cackaju po raspolozenju i da me _stabilizuju_ ...hormonski balans..hmmm Ne znam Dodatak: Objasnjenje za njen nacin koriscenja je sledeci. Kaze..kad su se pravile tablete, a napravljene su ovde u Nemackoj, pravljene su sa ciljem da zene uopste vise nemaju menzis. E sad, posto je to konzervativnim zenama (na primer Ja) tesko objasniti, onda im je receno da prave pauze sa uzimanjem i da ipak imaju menzis. E sad, ove _naprednije_ zene su shvatile vremenom pravu svrhu pilula i pocele tako da ih koriste. Dakle, bez prekida. Uz pun blagoslov svoh ginekologa.

Ovo je vec bolesno Poslednjih dva meseca, pa do juce se moje radno i neradno vreme trosilo samo za tri stvari. Ucenje, posao i spavanje. Ne uvek tim redoslednom. A onda se juce dogodio taj Mnogo Bitni Polozeni ispit! I sad, kao posle svakog drugog Ispita nastupi velika Praznina. Jer fali mi, eto, priznajem fali mi da nesto Moram da radim 12 sati dnevno i da sam pod pritiskom. Papiri i skripte jos nisu skinuti sa stola. Treba obnoviti zalihu kafe i cokoladnih bananica. Treba se javiti ljudima i reci da jos postojim. Mozda se neko seti pa me vrati u normalan zivot nekim izlaskom na pivo ili na karte. Razmisljam o tome na sta da se sad bacim u slobodno vreme. Da upisem kurs sivenja? Ili krenem na ucenje spanskog. Cudno kako nekome moze da nedostaje ono za sta je do juce mislio da je najveci teret na svetu. I cudo kako nisam vise u stanju da se lepo, literarno izrazavam. A hajde, budi ti posle dva meseca automata i prelaznih funkcija. Fali mi to ucenje...opasna je to droga..i taman kad se skinem eto novog u decembru. Ajme..

Kifle i postenje Tu dole u domu, kod ulaza je na jednom stolu stajalo svakog jutra od 06h nekoliko korpi svezeg peciva. Kifle, perece, hlepcici sa sirom, kroasani sa cokoladom.. A pored njih metalna kutija sa rupicom na vrhu u koju se ubacuje novac. I cenovnik. Tako se citavo stanovnistvo mog doma naviklo da ujutru ne mora da trci do pekare ili vadi budjavi tost iz kese i podgreva u tosteru. Nego korpicu u ruke, spustis se par spratova, napunis korpicu, ubacis para koliko treba i op liftom gore. Divota. Razmazili su nas. Ovi sto su me posecivali nisu mogli da veruju da to tako funkcionise...e brate, ovo ti je Evropa. Kod nas to to niko ne bi placao, ma sta..ako i ubaci 2 ct. da ga ljudi vide da ubacuje. Ja sam uvek videla da ljudi ubacuju. A ko zna koliko bi ta kutija s lovom stajala u hodniku. E da...pazi, kutija s lovom, nikog u hodniku, 03h nocu...wuuups..nemaaaa Pre pola godine kad sam se jednog jutra spustila po moj obavezni kroasan sa cokoladom na stolu nije bilo ni peciva, ni kutije. Samo jedan papir. Zbog neplacanja pecivo vise nece biti dostavljano. Novcani minus : 1600eura. Eto...

ponedjeljak, 11.10.2004.

Bez veze Znam od pre neki dan tipa koji ima 25 godina i nikad nije imao vezu. Normalno izgleda, prijatan, treba da dobije svoju informaticku diplomu na prolece, stidljiv, da li sam rekla da je fin? Pokusavao je on,kaze. Jos od 15 godine. Prvo je pustio da stvari dodju same od sebe i da se "nesto desi". I nije se desilo. Kad je postao student poceo da se trudi. Udvarao se par njih. Tad je jos birao. Pisao pesme, stampao isecke iz ljubanih tekstova. Tako je nanizao prijateljicu za prijateljicom. Tolko ih ima da ne moze da ih prebroji. Sve na foru "Kako si ti fin, dobar, osecajan, hajde mi budi najbolji prijatelj!" Sad je doslo dotle da se udvara skoro svakoj. Kako je upozna prospe na nju svoje price o velikoj ljubavi i divnim odnosima. I onda naravno da ne ide. To onaj krug u koji kad jednom upadnes moze da ti bude samo gore. Nije samo on, znam ih jos par. Jednog od 30 godina, jednog od 26, jos jednog od 42... Eto...

ponedjeljak, 04.10.2004.

Za jednu malu tamo ;) Kao sto vec rekoh, i uporno ponavljam u skoro svakom svom tekstu, a to je...svaki covek nam ulazi u zivot da bi nas nesto naucio. Ili da bi nesto novo doneo. Da bi nas promenio? Ili da bi mi njemu dali nesto. A neki ljudi su izmedju ostalog i most do nekog drugog. Njih sretnes da bi te doveli do nekog sledeceg, tako to radi. Nekog ko ce jos vise da ti znaci. I da...to se onda sazna tek mesecima, godinama kasnije. Pogledajte svoja ranija prijateljstva...svaka osoba vam je obelezila neki deo zivota i sto dalje gledas u proslost sve ti je jasnije sta je neko radio tu. Tako je ona Mala Crna iz jednog od par tekstova nize ostavila u meni strah da cu biti odbacena iz grupe jer nemam Crne Lakovane Cipelice. Pre nekih 3 godine, pri mom dolasku u Nemacku, prisla sam na ulici jednoj devojci, Karo, i pocela da se druzim sa njom. Ucile smo zajedno, krecile moj novi stan, igrale riziko. Od nje sam prvi put naucila sta su Gelbe Seiten, da se Televizija placa, kako se otvara SparKonto. Rasprostrla mi je pred oci sve ono sto je Minam trebala da nauci kad je dosla ovde a nije bilo nikog drugog da pokaze. Moj dobri vodic. Moj ubica predrasuda. Prva devojka za koju sam se 90% vreme pitala, "Da li je lezba?Nije li lezba?". Onda je Karo dosla i rekla da menja faks, i nestala u roku od nedelju dana.Nema, nestala, isparila. Ne odgovara na poruke na sekretarici. Nema veze Karo. Znam zasto si bila tu kad je trebalo. Jovana i ja smo smo se maksimalno iskoriscavale. 24h dnevno.Ona je bila zaljubljena u decka iz mog odeljenja, a ja u jednog iz njenog, pa smo redovno razmenjivale informacije. I neka silna Takmicenja su nas zatvarala par sati dnevno u Kabinet Fizike. Majke su se druzile i pile kafu .Ocevi se nikad nisu setili da plate alimentaciju. Vozile smo se u guzvanom Beogradskom autobusu diskutujuci glasno o Magnetnim Poljima.A to je onda bilo mnogo zanimljivo, jeb*m mu *ater, sad vise ne mogu da se setim zasto, ali tada smo se smejale od Cukarice do Kalemegdana zbog toga.I onda je jedne srede prosla hodnikom skole pored mene bez reci.Kraj. Godinu dana kasnije sam preko nekih prijatelja od prijatelja saznala da je imala Dobar Razlog da se odvoji od mene.Oprosti Jovana. Zasto mi nisi rekla da te je to mucilo? Puno godina kasnije saznala sam da se promenila, mozda bas od one srede. Ne znam...al eto..zavrsilo se. Natasa me je naucila kako kultura i samostalnost misljenja hrane coveka. Maja je mije poklonila misli o meri u svemu, o pravom odstojanju prema ljudima. Igor je potvrdio da dobar covek ostaje dobar i da ga nista ne moze pokvariti. Jelena je pokazala da postoji kojim je na neki cudan nacin odredjeno kuda ce covek da ide i da ne treba sebe lagati da moze i drugacije.Mirko mi je pricao o tome kako si stvarno "kralj sveta tu negde s dvadeset i sest", a kad nije pricao pricale su nase duse. Branka, da...Branka..pokrenula je u meni reke a da nije ni znala. I necu dalje, nek teku. A onda su pre, posle njih dosli i prosli mnogi i svako, ali bas svako je urezivao u mene svoju poruku. A ima i jedna Ona, koja je konacno utakla pravi kabl u pravu rupu (tamo ti je nazad na kucistu ;) i posle sat vremena okretanja PTT broja,tri popijene NesCaffee, cetvrta na sporetu i drndanja po brzim linijama Srbije, ukacila se na net da mi napise Najbitnije Informacije na Svetu. A ta poruka ce biti jos jedna ciglica koju cu ja pazljivo da ugradim u nasu zgradu prijateljstva.Isto onako kako ona mene ugradjuje u svoju svakodnevnicu i mrezu prijatelja. Da, Ona cini da se osecam sigurnije u svom koracanju kroz zivot, i daje mi jedan kamen vise na koji su stati da se odmorim.I vise se ni ne pitam, sta mi je donela a sta sam ja njoj dala. Jer pustam da se desava, i zelim da se i dalje desava. I da znas sreco, ti si jedna od tacaka orjentacije na mapi mog zivota. Ne mrdaj odatle!

utorak, 28.09.2004.

Hoces da me poslusas? Hocu da naucim to zbog cega sam te upoznala. Daj mi znanje zbog kog si usao u moj zivot. Ljudi se zato srecu, zar ne? Ili mi objasni zasto si tu...hajde, reci, imam prava da znam. Jer ja bih za tebe sve ucinila. Ja imam potrebu da za tebe sve ucinim. Da osetis da sam tu, da te u mislima podrzavam i postavljam se pod tebe kao zid na koji mozes da se oslonis. Sirim svoje tople misli oko tebe i grlim te njima. Dim mojih dobrih zelja neka ti osveti telo snagom. Jer ja zelim da budes siguran da sam tu. Reci mi da li je to tako dobro? Da li ti to osecas? Trazis od mene da napravim tezak emotivni proracun i dam ti gotov rezultat na poklon. Pazljivo upakovan u srebrnu hartiju. Da ti ga predam na ruke i gledam kako odmotavas tu brojku.Brojku koja treba da odredi idealno rastojanje medju nama. Broj kilometara puta i stanica. Broj dana koliko se ne trebamo videti. Broj ljudi koje o kojim ne treba da ti pricam. Duzinu niza dogadjaja kojih cu se samo ja secati. Kako da ti izmadjijam pravo rastojanje izmedju nas? Ono na kojem ce se svako od nas osetiti dobro i ususkano. Kad bacim pogled ka tebi, svaki metar medju nama mi deluje suvisno. Iscupala bih ih sve hodajuci ka tebi, pobacala po putu pored, neka trunu. Jer ja hocu da ti pridjem, veoma blizu. Da mogu da pruzim ruku ispred sebe i dodrinem te. A sad...pruzam dlanove a kroz prste mi klizi crni mrak. Zatvaram prozor, hladno je. Palim svecice po sobi. Bacaju jezicke svetla po sobi. Navlacim onaj crveni ogrtac i stresam se od zime. Brojim u mislima svetiljke kraj puta koje promicu pored tvog prozora. Ti dolazis...

četvrtak, 23.09.2004.

Malo promene Danas sam upoznala svoju buducu cimerku. Da Cimerku, sa kojom cu bar sledecih godinu dana deliti Stan. Dosla je da vidi sobu, grad, mene ... Useljava se sledece nedelje. I eto, u roku od par sati ulete mi nova osoba u zivot sa velikim potencijalom da ostavi trag u njemu. Ili bar secanja. A hajde probajte da se ne secate nekog s kim pijete kafu svaki dan i sudarate se na vratima kupatila. Ili se prekrstite kad vidite da je rucak u serpi po sedmi put ove nedelje crvene boje i sa ukusom paradajza. Ne mogu da ne misli o tome kako mi ljudi ulaze u zivot. I izlaze. A onda nestaju. A na njihovo mesto dolaze novi, i tako stalno. Jos kad sam se uselila ovde, jedan od Prolaznika mi je rekao kako su prijatelji "Potrosna roba". Ulozis u njih vreme, misli i trosis ih, i onda za par meseci ili godinu dana oni ti jave da su dobili Sjano Mesto za Praksu u nekoj Kini ili Spaniji i zovu te na oprostajnu zurku. To boli... Uglavnom, ovaj put nije rastanak, vec sastanak u pitanju. Nova cimerka je ko novi brak. Udje ti u kucu, napravi haos, unese svoj miris i ti je i dalje volis. Ne znam za nju, ali ja sam je posle prvih dva minuta razgovora zavolela. Zapravo, ja nju vec nekako poznajem. Samo sto je promenila mesto boravka, jezik i poreklo od kad sam je poslednji put videla. A da je ja pozovem i vidim da li je kod kuce ili sta? Uglavnom, ta devojka koju ja znam, i ova koju sam danas upoznala prilicno lice. I likom a i pricom. Nekako mi uzdisu na isti nacin, onako setno i blago uplaseno sa pogledom u daljinu...sta je?..da, ja primecujem takve stvari. Ti ne? Njoj je lakse jer je konacno videla gde ce se seliti sledece nedelje. A meni je lakse jer vidim ko se doseljava. I jos u citavoj toj prici igram moju omiljenu ulogu iskusne studentkinje koja novim mladim narastajima objasnjava gde je menza, kako se pravi raspored casova, gde se kupuju markice za ves. Ponosno sam joj pokazala znamenitosti naseg doma, nadaleko poznate. U znamenitosti spadaju Bar, Lift, praonica za ves i domar. I o tome bi moglo satima da se prica...ali ko To (zivot u studentskom domu) nije proziveo ne moze da zna zasto studenti ponosno pokazuju svoj dom. Mozda zato sto zive u njemu godinama a on se jos stoji iznad zemlje..da, izmedju ostalog. Dakle u Stan sledece nedelje zvanicno ulazi Studentkinja Kineskog, masala, nek nam je sa srecom. Kroz ovu kucu (uf..sto to dobro zvuci, mada je u pitanju sprckanih 32qm) je prosao i Japanski i Arapski (i njegovi dijalekti) i Srpski (koj vala ne izlazi skoro)...sad nam samo fale Kinezi. Vec vidim iscrtane cudne znake po tapetama, male kineske figurice po prozorima i miris kineske hrane. Jao da..sad sam se setila..pa nama sledi u ujedinjavanje kuhinja. Nasu kuhinju zovem "United kuhinje of the world"! Da, bas tako. Prvo sam ja pre cetiri godine popunila regale sa Vegetom, Alevom paprikom, Persunom, Hajduckom travicom, Majcinom dusicom, lipom. Onda je dosla moja arapkinja i u orman ubacila neverovatnu kolicinu crvenkastih i zutih zacina u prahu. Teglice pune arapske kafe, ratluka, lovorovog lista, karija. I neke arapske lipe, majcine dusice i ostalu belu magiju. Onda je ona otisla i dosla njena rodjaka vukuci za sobom normalno kesice pune suvih maslina, zelenih praskova, praha za sok... Hmmm...sta donose Nemci kad ti se usele u kuhinju? Vidim ja da sledi jedno popodne kad ce sve iz ormana da leti napolje i onda da se sortira. Po kontinetima recimo...prahovi iz azije, afrike, sa Cukarice...ili po bojama. Zelene stvari na prvu policu, zuti prahovi na drugu...Mozemo lepo da podelimo i na stvari za koje znamo kako se zovu i cemu sluze i ostalo. Samo sto onda ostalo zavrsi u djubretu...A sta bi ti radio/la sa pola kile sitno mlevenog zelenog praha koji mirise na brasno sa velikom verovatnocom da potice negde iz Sahare recimo? Uglavnom, svidja mi se kombinacija stanara za sobu 506 koju je napravila tamo neka pametna teta u centrali. Stvarno mi se svidja...